Nikola Tesla se celog života borio sa raznim fobijama. O njima je rekao:
– Do osme godine moj je karakter bio slab i kolebljiv. Nisam imao ni snage ni hrabrosti da nešto čvrsto odlučim. Moji su me osećaji zapljuskivali u valovima i neprestano titrali između oseke i plime… Najviše sam voleo knjige. Moj otac je imao veliku biblioteku i, kad god sam mogao, pokušavao sam zadovoljiti svoju strast za čitanjem
– Kad bih video biser, zamalo bih dobio napad, ali bi me zato opčinio sjaj kristala… Ne bih dotaknuo kosu drugih ljudi ni za što na svetu, osim možda pod pretnjom revolvera. Spopala bi me groznica samo kad bih pogledao breskvu, a ako bi se u kući našao ijedan komadić kamfora, osećao sam se neopisivo nelagodno – priznao je Tesla u autobiografiji i dodao: – Brojao sam korake na svojim šetnjama, izračunavao volumni sadržaj tanjira supe, šoljice kafe i komada hrane – inače ne bih uživao u jelu. Sve moje ponavljane radnje ili operacije morale su biti deljive s tri, a ako bih pogrešio, počeo bih od početka, čak i ako bi mi za to trebalo nekoliko sati.
Već zašao duboko u godine, živeći sam, kao okoreli neženja, u hotelu, izabrao je sobu 207 (broj je deljiv sa 3), a sobarici poručio da mu svakog dana ostavlja po 18 peškira. Večeravao je tačno u osam časova, a na stolu se nalazilo, kao i obično, 18 platnenih salveta. Za stolom je pomno brisao već blistavo srebrno i kristalno posuđe, koristeći uvek drugu salvetu.